3

– Znam da mi ne bi rekao nikada, pa te necu ni pitati kako ti je bilo. Znam da si bio po kafanama i znam da ti je Dzej jednom tesko pao.

“Mozda je i bilo tako”, rece. “Sada vise nije”.

“Hvala sto si meni ostavio kafanu koju volim”, probah da se nasalim, nije uspelo.

“Bili smo jednom zajedno tamo, bila si vec sa nekim nepoznatim za stolom, pusila si, pila vino.. vec si bila drugacija”.

-Secam se, bilo je nesto oko tvog rodjendana, cini mi se. Sto nikako ne moze biti ‘vec’. I cestitala sam ti rodjendan, ja sam se setila, kao i svakog sledeceg. I da, jesam drugacija, mnogo od tada. A i bilo bi cudno i nekako lose da nisam, zar ne?

“Ja mislim da sam ja isti”. E tu se nasmejah onako iskreno od srca.

“Nisi ti  bio isti vec prvog vikenda posle toga. Zasto se uvek toliko bojis da se promenis, i zasto si uvek toliko ponosan na to da si ti uvek isti?” Nije bilo odgovora, pa nastavih. “Jesi drugaciji, ali neke stvari su ostale iste. Naprimer, znala sam da mi se nikada ne bi javio, da ja te ja nisam zaustavila sada i da nije toliko vremena proslo. A secas se da sam uvek govorila da ces staviti tacku i nikad i nista to nece moci da promeni, i da posle raskida neces zeleti nikada kontakt sa mnom? I eto nisam pogresila.”

-Kao da bismo imali nesto da kazemo jedno drugom? Ja znam da ja ne bih  nista hteo da cujem od tebe posle svega.

” Nemoguce je da nemas ni jedno jedino pitanje, ili nesto sto bi mi rekao, makar bilo grubo.”

Prvernuo je oci, okrenuo glavu, gledao okolo, jednom rukom uhvatio casu i popio gutalj, a druga mu je naravno, bila u dzepu farmerica.

“Evo, ja cu da kazem za oboje. Za ove dve godine koliko nismo zajedno, i sto smo se jednom sreli, ja sam uglavnom znala gde si ti i donekle sta se desava sa tobom, povrsno ali jesam. Ne znam da li si i ti, ali pretpostavljam da jesi. I ako nikog nisi pitao, pricali su ti. Samo sto sam ja tebe u poslednjih godinu dana cesto vidjala na par sekundi kada bismo proslazili pored firme. I u tih par sekundi, necu te lagati, bude mi drago, ali kao kada vidis starog, drobrog druga. I toliko puta bih htela da stanem i da te pitam kako si, sta ima, da popricamo malo. Znam da to nikad ne bi hteo, ne moras mi to ni govoriti, da su stvari bile obrnute mozda ni ja ne bih na tvom mestu. Ali evo sada nekim cudom imam priliku i zelim da ti kazem sledece. Sta god da ti je bilo u milsima prvih mesec dana, sta god da si nalazio kao opravdanje meni ili sebi, kako god da si me dozivljavao i bio ljut i povredjen.. Vratilo mi se. Vratilo mi se i to jako dobro. I ne znam da li ti to ista znaci, ali eto. I posle toliko vremena, sanjam te, nikada nismo opet zajedno, ali ti snovi budu toliko realni i toliko lepi. I ceo dan posle budem zbunjena i nekako srecna i ne znam. Kazu da mi mozda nedostaje samo neki period detinjstva i da zato sanjam takve stvari. Desava li se tebi nesto slicno?”

Cutao je, i nezainteresovano i dalje gledao okolo. Nastavila sam “Jako mi je krivo sto sam te povredila, jako. Ali nisam umela drugacije, a stvarno je trebalo da se zavrsi, mozda cak i ranije. Verovatno je moglo na neki bolji nacin, ali ne znam. Mozda smo mogli ostati u nekom kontaktu, ili cisto u takvom odnosu da ne razmisljamo tristo puta da li negde mozemo da odemo a da ono drugo ne bude tu. Ali, nekako, mozda i nema prijateljstva posle ljubavi? Nebitno. Htela sam to da ti kazem, mozda iz sebicnih razloga. Mozda ti mrvicu bude lakse kad shvatis da nisam samo tako stavila tacku i ako sam zelela, i da me je to stiglo kasnije. I jesi mi nedostajao, i sada nekad i dalje. I neki mi zameraju sto te spominjem kada se nesto desi sto me podseti na tebe ili nas, ali ne mogu i necu da poricem i pravim se kao ad nikad nista nije bilo. Jer nam jeste bilo jako lepo. I ne moras nikad priznati ali u tvojim razmisljanjima i ponasanju ima i dalje mog nekog uticaja, kao i tvog kod mene. Mislim da smo stvarno u jednom trenutku otisli na razlicite strane i nikada ne bi to bilo to da smo nastavili. I iskreno sam bila srecna kada sam cula da opet imas nekog, i zelim ti najiskrenije srecu. A znas da nikad nisam bila od tih ljudi, ali stvarno tako mislim kad si ti u pitanju. Hoces samo cutati ili?”

Pogledao me je napokon, i rekao “Nemam sta. Ja nisam ni zeleo ovaj razgovor, tebi je ocigledno bio potreban”.
Nasmesih se, poljubih ga u obraz i rekoh “Uvek si mi bio jak, neka i treba tako. Ali vidis, sada razumes o cemu sam ti pricala kad si govorio da ti je zamisao da neko bude zajedno, pa raskine, i posle nekoliko godina se opet sretnu i budu u vezi. Vidi koliko smo mi drugaciji posle ovako malo vremena, a ne da prodje nekoliko godina. Lepo se provedi veceras”, okrenuh se i odoh.

Mozda se sa raskidama i osobama koje su te povredili stvarno treba nositi kao on. Ali ja to nikad necu umeti.

25.1.

4

Daj mi krila da poletim, da odletim, da preletim
Sedam mora i sedam gora.

Ali ja cu na osmoj gori stati i na prvu pogledati. I necu osetiti daljinu od sedam mora.

Shvatila bih da mi krila nista ne znace da bih videla lepotu mora, uzvisenost gora
Kad ja plavetnilo mogu videti u nekim ocima, masivnost gora u nekom karakteru
I to me moze zadrzati.

Sidra nosimo u svojim dusama, zato ume da bude opasno gde ih spustamo
Jer se tesko kasnije odatle pomera
Uzalud su tada i krila.

Ali ako krenes leteti daleko, ako skupis hrabrost i snagu da izvuces sidro,
Budi hrabar i idi dalje, nemoj se okretati da bi sidro negde drugde mogao postaviti.

Prolazna uloga, prolazna osoba

6

 

Mislim da nikada nisam dovoljno posvetila pažnju ljudima u prolazu. Tu su oni koje srećemo na ulici, koji nam upute neki osmeh pa nam tako ulepšaju dan, ili pak čujemo po koju mudru rečenicu kao odsečak iz njihovog razgovora. A tu su, sa druge strane, ljudi sa kojima popričamo, i budu neki određeni, ali kratak period u našem životu. Da li stignemo da ih upoznamo? Da li stignemo da im dopustimo da upoznaju nas? Verovatno ne. I zato ih verovatno brzo nakon što izgubimo kontakt i zaboravimo.

Ali, šta ako su oni imali baš određenu ulogu u našem životu? Kao oni sporedni glumci u serijama, kojima ni ime ne zapamtiš, ali nekako u par sekundi njihovog pojavljivanja neke određene stvari se srede, saznaju, poboljšaju. Možda ti ljudi koji imaju određen broj epizoda u našim vlastitim serijama imaju više uticaja na sudbinu naših likova nego oni koji su tu od pilot epizode do kraja serije.

Verujem da jeste tako. Verujem da nam se u životu pojavljuju ljudi koji budu deo njega samo onoliko koliko nam je potrebno da od njih nešto naučimo ili pak da pored njih naučimo nešto o sebi. A, i mi nekada gostujemo u serijama drugih ljudi, možda kao oni zli likovi, koje vremenom, kako odrastaš počinješ da razumeš i shvatiš da i oni imaju nešto pametno da kažu, a možda i kao neki komičari, koji sa par šala ulepšaju život.

I shvatam da sam imala par takvih ljudi. I hvala im. Nisam se raspala onda kada sam mislila da hoću jer su došli, pružili neku utehu, dali po koji objektivni savet, ili samo slušali. A svi znamo da je nekada lakše podeliti takve trenutke sa nekim manje poznatim. I treba puštati takve ljude da odu kad je vreme, i treba naučiti biti zahvalan što su bili tu, pa makar bili i suviše kratko.

I obratite pažnju na uloge koje prepisujete ljudima u svom životu. Neki možda stvarno treba da ostanu tu do kraja, a neki pak treba da ostanu kratko, ali to ne znači da na određeni način ne utiču na vas i ne ulepšavaju vam život.

Hoces levo, hoces desno?

6

Stojim i cekam. Vreme ne prolazi, vreme leti. Sta cekam? Pojma nemam. Da li nekog cekam? Ne. Cekala sam, taj neko se vratio. Ali i dalje stojim. Hocu se pomeriti? Ne znam. Hocu li potrcati? Ne znam. Kuda zelim? Ne znam. Kuda ne zelim? Ne zelim nazad. Ne zelim da stojim.

Zasto se ne pomeram? Ne znam. Znam da moze da dodje njih milion, da mogu da me poguraju, mogu da me i povuku nazad, ja cu stojati. Stojacu do god sva svoja sranja ne pokupim u jedan veliki kofer i ne napravim korak. Sama. Niko mi u tome ne moze pomoci.

Andrea, mrdni se, naparvi jebeni korak, ma koliko ti kofer bio tezak i ne dozvoljavao ti.

Muka mi je tebe vise. Pokreni se.

Nista nece doci i promeniti se tvojim lezanjem i gledanjem u crvene patike.

Dan 21.

3

koliko dana treba da prodje da bi bilo lakse?

koliko suza treba da se prolije da prestanu da teku svaki dan?

i kako moze ovoliko da boli nesto sto se zavrsi polse 6 meseci, a kad se nesto posle tri godine zavrsi, bude minut cutanja za secanje na staru ljubav i ide se dalje?

kakva je to logika? i kad se stvari posloze?

Dan petnaesti

2

Prvo si hteo da me poljubis u prepunom autobusu, ja sam okrenula obraz jer nisam zelela da svi vide. Htela sam da te cuvam, onako sebicno. Da nas cuvam od svih pogleda, od tudjih reci.

Onda smo postali onaj par koji stoji u zadnjem delu autobusa i ljubi se , sapuce, grli.

Bili smo oni koji se na sred ulice, ispred prodavnice, grli onako filmski. Ne zelimo da pustimo jedno drugo, a svet oko nas stoji.

Continue reading “Dan petnaesti”

Dan deveti

4

Zar je moguce da to toliko boli da slucajno u svojoj glavi zamisljam razgovor koji nikada necemo voditi i da u 2:20 se uspravljam i sedim u krevetu? Jer ne mogu da disem, ne mogu da lezim, ne mogu vise da mislim o tebi i o nama. Gusi me. Steze me grudni kos. Tesna mi je ova koza, sve mislim puci ce i izletecu iz nje. I pobeci. I evo i kad bih mogla da pobegnem iz svega ovoga ja ne bih znala gde.

Kako sam mogla biti ovako glupa? I kako sam mogla da dozvolim ovo?

Taman prestanem da se budim sa prezirom prema zivotu na par dana i mislim da sam bolje, pa te pustim na pet minuta nazad i evo me sad, sedim u mraku i pokusavam da sakupim delove sebe po ko zna koji put. A stvarno sam mislila da sam ih pre par dana sakupila i cvrsto zalepila u neku, priznajem, cudnu celinu.

Ali sve se opet raspalo, i sve manje delova uspevam da nadjem. Na neke se secem, a neki su od toliko padanja otupeli.

A samo zelim da sastavim ono sto je ostalo, pa makar ponekad opet zabolelo, samo ne mogu vise da skupljam ostatke u ove kasne sate, dok ti spavas i ne znas koliko me lomis.

Zelim samo da me ostavis. Ne zauvek. Ali zelim te nazad tek kad sastavim ono sto je ostalo, delovi se savrseno spoje, da se pukotine vise ne naziru. Kada ne budem mogla da se lomim, tada te zelim nazad. Tada cu znati da ti budem prijatelj.

Do tada budi ti meni prijatelj i pusti me. Sada mi vise nego ikad treba da mi budes prijatelj.

dan treci

7

Beg.

Dve ljubavi.

Dva grada.

Zaboli prejako, ja pobegnem iz rodnog grada da me ne proguta, da se ne srusi ceo na mene i zatrpa me. Jer ne znam kako bih iz rusevina koje bi ostavio za sobom. A to je cinilo mi se bilo nesto toliko veliko i toliko snazno sto ne bi moglo nikada i nikako da se srusi. Veliki, jaki i cvrsti temelji. I odem pre nego sto me zatrpa celu i ubije.

I vracam se ponekad, sve redje. I kao neki turista gledam ostatke neke velicanstvene gradjevine, i to u svom gradu.

Novi grad mi prija i vise nego sto sam se nadala i vise nego sto bilo kome priznajem. U njemu gradim nesto novo. Trudim se da bude nesto jace, menjam nacin, menjam sebe. Zelim nesto iskrenjije samim tim istrajnije. I vreme prolazi, to se gradi, postaje nesto. Malo ali funkcionalno. I zivot je opet lep.  ‘A., ovaj grad ti mnogo vise prija. Srecnija si, smirenija, ide uz tebe’. Ponosno i srecno, podignute glave idem, kao da i jeste moj grad. A i jeste, valjda, na nekoliko trenutaka zaista i bio to.

I odjednom na njega pada iz cistog i mirnog neba, brza i precizna kometa. On se rusi na milion i jedan komad. I zatrpava me, i guta me, i svaki kamen me pogadja, nista ne zaobilazi. I uz poslednji atom snage, ja istravam nekako i bezim. Odlazim u svoj rodni grad.

U atubusu su mi tolike suze ostajale. To pocne dok si dete, pa places u autobusu jer nema vise mora i drustva sa plaze. Pa places od smeha dok ides na ekskurziju, pa se smejes toliko da mislis da su ti to najbolji dani u zivotu. A onda, autobus ume da te vraca porodici za praaznike, a vi vise niste svi na broju. Pa places u autobusu da kad stignes u grad ne bi plakao pred mamom. Ili places jer ostavljas nekoga, ili neko ostavlja tebe. I das sebi za pravo da to prevozno sredstvo bude tvoje mesto gde places, gde se miris sa sobom, gde se rastajes sa sobom. A da kad izadjes iz njega, dizes glavu gore, zasivas rane i ides dalje.

A ja cu vam reci sta je taj autobus. To je beg. On te ne odvozi, on te prevozi. I u njemu, i van njega i u rodnom gradu i u gradu koji ti stoji kao da si rodjen tam i u gradu gde ti je zivot bio najlepsi makar na  dana, i u svakom je tuga. Ukoliko je nosis u sebi. A od nje ne mozes da pobegnes. Iz grada da, od duse ne. Autobus da te odveze i na kraj sveta, on te nece odvesti od tebe samog.

I zato boli, ma gde god da si, gde god da je taj neko.

I ono sto treba da uradis jeste, da se saocis sa sobom, razgovara sa svojim srcem,a ne da ulazis u prvi autobus koji te ceka. Jer on ne vozi u Realnost. On vozi u Beg.