– Znam da mi ne bi rekao nikada, pa te necu ni pitati kako ti je bilo. Znam da si bio po kafanama i znam da ti je Dzej jednom tesko pao.
“Mozda je i bilo tako”, rece. “Sada vise nije”.
“Hvala sto si meni ostavio kafanu koju volim”, probah da se nasalim, nije uspelo.
“Bili smo jednom zajedno tamo, bila si vec sa nekim nepoznatim za stolom, pusila si, pila vino.. vec si bila drugacija”.
-Secam se, bilo je nesto oko tvog rodjendana, cini mi se. Sto nikako ne moze biti ‘vec’. I cestitala sam ti rodjendan, ja sam se setila, kao i svakog sledeceg. I da, jesam drugacija, mnogo od tada. A i bilo bi cudno i nekako lose da nisam, zar ne?
“Ja mislim da sam ja isti”. E tu se nasmejah onako iskreno od srca.
“Nisi ti bio isti vec prvog vikenda posle toga. Zasto se uvek toliko bojis da se promenis, i zasto si uvek toliko ponosan na to da si ti uvek isti?” Nije bilo odgovora, pa nastavih. “Jesi drugaciji, ali neke stvari su ostale iste. Naprimer, znala sam da mi se nikada ne bi javio, da ja te ja nisam zaustavila sada i da nije toliko vremena proslo. A secas se da sam uvek govorila da ces staviti tacku i nikad i nista to nece moci da promeni, i da posle raskida neces zeleti nikada kontakt sa mnom? I eto nisam pogresila.”
-Kao da bismo imali nesto da kazemo jedno drugom? Ja znam da ja ne bih nista hteo da cujem od tebe posle svega.
” Nemoguce je da nemas ni jedno jedino pitanje, ili nesto sto bi mi rekao, makar bilo grubo.”
Prvernuo je oci, okrenuo glavu, gledao okolo, jednom rukom uhvatio casu i popio gutalj, a druga mu je naravno, bila u dzepu farmerica.
“Evo, ja cu da kazem za oboje. Za ove dve godine koliko nismo zajedno, i sto smo se jednom sreli, ja sam uglavnom znala gde si ti i donekle sta se desava sa tobom, povrsno ali jesam. Ne znam da li si i ti, ali pretpostavljam da jesi. I ako nikog nisi pitao, pricali su ti. Samo sto sam ja tebe u poslednjih godinu dana cesto vidjala na par sekundi kada bismo proslazili pored firme. I u tih par sekundi, necu te lagati, bude mi drago, ali kao kada vidis starog, drobrog druga. I toliko puta bih htela da stanem i da te pitam kako si, sta ima, da popricamo malo. Znam da to nikad ne bi hteo, ne moras mi to ni govoriti, da su stvari bile obrnute mozda ni ja ne bih na tvom mestu. Ali evo sada nekim cudom imam priliku i zelim da ti kazem sledece. Sta god da ti je bilo u milsima prvih mesec dana, sta god da si nalazio kao opravdanje meni ili sebi, kako god da si me dozivljavao i bio ljut i povredjen.. Vratilo mi se. Vratilo mi se i to jako dobro. I ne znam da li ti to ista znaci, ali eto. I posle toliko vremena, sanjam te, nikada nismo opet zajedno, ali ti snovi budu toliko realni i toliko lepi. I ceo dan posle budem zbunjena i nekako srecna i ne znam. Kazu da mi mozda nedostaje samo neki period detinjstva i da zato sanjam takve stvari. Desava li se tebi nesto slicno?”
Cutao je, i nezainteresovano i dalje gledao okolo. Nastavila sam “Jako mi je krivo sto sam te povredila, jako. Ali nisam umela drugacije, a stvarno je trebalo da se zavrsi, mozda cak i ranije. Verovatno je moglo na neki bolji nacin, ali ne znam. Mozda smo mogli ostati u nekom kontaktu, ili cisto u takvom odnosu da ne razmisljamo tristo puta da li negde mozemo da odemo a da ono drugo ne bude tu. Ali, nekako, mozda i nema prijateljstva posle ljubavi? Nebitno. Htela sam to da ti kazem, mozda iz sebicnih razloga. Mozda ti mrvicu bude lakse kad shvatis da nisam samo tako stavila tacku i ako sam zelela, i da me je to stiglo kasnije. I jesi mi nedostajao, i sada nekad i dalje. I neki mi zameraju sto te spominjem kada se nesto desi sto me podseti na tebe ili nas, ali ne mogu i necu da poricem i pravim se kao ad nikad nista nije bilo. Jer nam jeste bilo jako lepo. I ne moras nikad priznati ali u tvojim razmisljanjima i ponasanju ima i dalje mog nekog uticaja, kao i tvog kod mene. Mislim da smo stvarno u jednom trenutku otisli na razlicite strane i nikada ne bi to bilo to da smo nastavili. I iskreno sam bila srecna kada sam cula da opet imas nekog, i zelim ti najiskrenije srecu. A znas da nikad nisam bila od tih ljudi, ali stvarno tako mislim kad si ti u pitanju. Hoces samo cutati ili?”
Pogledao me je napokon, i rekao “Nemam sta. Ja nisam ni zeleo ovaj razgovor, tebi je ocigledno bio potreban”.
Nasmesih se, poljubih ga u obraz i rekoh “Uvek si mi bio jak, neka i treba tako. Ali vidis, sada razumes o cemu sam ti pricala kad si govorio da ti je zamisao da neko bude zajedno, pa raskine, i posle nekoliko godina se opet sretnu i budu u vezi. Vidi koliko smo mi drugaciji posle ovako malo vremena, a ne da prodje nekoliko godina. Lepo se provedi veceras”, okrenuh se i odoh.
Mozda se sa raskidama i osobama koje su te povredili stvarno treba nositi kao on. Ali ja to nikad necu umeti.