Zar je moguce da to toliko boli da slucajno u svojoj glavi zamisljam razgovor koji nikada necemo voditi i da u 2:20 se uspravljam i sedim u krevetu? Jer ne mogu da disem, ne mogu da lezim, ne mogu vise da mislim o tebi i o nama. Gusi me. Steze me grudni kos. Tesna mi je ova koza, sve mislim puci ce i izletecu iz nje. I pobeci. I evo i kad bih mogla da pobegnem iz svega ovoga ja ne bih znala gde.

Kako sam mogla biti ovako glupa? I kako sam mogla da dozvolim ovo?

Taman prestanem da se budim sa prezirom prema zivotu na par dana i mislim da sam bolje, pa te pustim na pet minuta nazad i evo me sad, sedim u mraku i pokusavam da sakupim delove sebe po ko zna koji put. A stvarno sam mislila da sam ih pre par dana sakupila i cvrsto zalepila u neku, priznajem, cudnu celinu.

Ali sve se opet raspalo, i sve manje delova uspevam da nadjem. Na neke se secem, a neki su od toliko padanja otupeli.

A samo zelim da sastavim ono sto je ostalo, pa makar ponekad opet zabolelo, samo ne mogu vise da skupljam ostatke u ove kasne sate, dok ti spavas i ne znas koliko me lomis.

Zelim samo da me ostavis. Ne zauvek. Ali zelim te nazad tek kad sastavim ono sto je ostalo, delovi se savrseno spoje, da se pukotine vise ne naziru. Kada ne budem mogla da se lomim, tada te zelim nazad. Tada cu znati da ti budem prijatelj.

Do tada budi ti meni prijatelj i pusti me. Sada mi vise nego ikad treba da mi budes prijatelj.